Andrea Lekić

Datum rodjenja:
6.septembar 1987.

Mesto rodjenja:
Beograd

Prebivalište:
Djer

Visina:
178 cm

Težina:
74 kg

Pozicija:
srednji bek

Klubovi:

  • ORK Beograd
  • Radnički
  • Knjaz Miloš
  • Krim
  • Djer

Broj na dresu u klubu:
77

Broj na dresu u reprezentaciji:
7

Klupski uspesi:

  • Šampion Srbije(2007)
  • Šampion Slovenije(2008, 2009, 2010, 2011)
  • Kup Slovenije(2008, 2009, 2010, 2011)

Individualna priznanja:

  • MVP Regionalne lige
  • Najbolja igračica Srbije (2008, 2009, 2010)
  • Najbolja igračica Balkana(2009, 2010)

Biografija

Nije odmah znala da će biti rukometašica. Trenirala je karate od sedme do desete godine, stigla do "plavog" pojasa i prešla na sportove sa loptom koji su je mnogo privlačili. Odbojka je uspela da joj zadrži pažnju čitava dva treninga, ali da je hala u kojoj su bili košarkaški treninzi bila bliža, rukomet bi definitivno ostao bez jedne od svojih najsjajnijih zvezda. Košarka joj je, uz tenis, u kome se takođe oprobala, i danas jedan od omiljenih sportova.

PRVI TRENING

Na rukometni trening prvi put je otišla sa 11 godina i dobro se seća kako je to izgledalo u maloj sali Pete beogradske gimnazije:

"Ćerka tatinog prijatelja je trenirala rukomet u ORK Beogradu, a ja sam želela da probam novi sport. Mi mlađi smo radili nešto sa strane dok su starije devojke imale pravi rukometni trening. Sećam se da je za mene je u tom momentu bilo fascinantno koliko je taj sport brz. Odmah sam se zainteresovala."

RUKOMET ZA SVAKI DAN ISPUNJEN SREĆOM

Zainteresovanost se pretvorila u ljubav, a ljubav u istrajnost i upornost. Dobri rezultati nisu izostali. Napredovala je brzo, uz trenerski pečat koji su postavila dva trenera:

"Imala sam sreću da je moje rukometne početke obeleži veliko ime jugoslovenskog rukometa, Mira Jasić, a zatim i da temelje mog daljeg napredka postavi trener Vesna Bojković sa kojom je povezan veliki deo moje karijere. Od početka sam rukomet doživljavala kao igru koja me čini srećnom svaki dan. I danas je tako. Ispunio je moj život i to se do danas nije promenilo.”

ARANĐELOVAC

Da je rukomet postao, i da će biti njen život shvatila je kada je prvi put trebalo da ode od kuće i odvoji se od porodice. Sa nepunih 18 godina, otišla je iz Beograda u Arandjelovac koji je tada bio ambiciozna rukometna sredina. Knjaz Miloš je imao lepu ekipu i ozbiljan plan da postane šampion države, dok se Radnički, u kome je provela dve sezone posle odlaska iz ORK Beograda, vrteo se oko četvrtog mesta i nije mogao da se uključi u borbu za šampionskom titulom. Sezona u Arandjelovcu je bila pun pogodak. Osvojena je titula, a onda je usledio novi izazov.

LJUBLJANA

Drugi odlazak od kuće, ali ovaj put ne samo u drugi grad, već u drugu zemlju. U Sloveniju. Dvostruki šampion Evrope, Krim, izabrao je "prvog pika" sa srpske rukometne scene:

"Nije mi bilo teško kada sam odlučila da potpišem ugovor sa Krimom i olako sam to uradila jer sam želela da napredujem i vukao me izazov ostvarenja boljih rezultata, ali nikada neću zaboraviti taj dan i sliku u momentu, kada kao u filmovima, napuštam svoju ulicu i gledam svoju kuću iz auta. Plakala sam veći deo puta."

PREKRETNICA

Profesionalizam i obaveze koje je doneo, vrlo brzo su učinile svoje i nije bilo puno vremena da razmišlja šta se desilo. Suze su brzo zamenili osmesi koje je redovno mamila ljubiteljima rukometa, igrama i ponašanjem, u naredne četiri godine koliko je ostala u Ljubljani. Prva sezona protekla je u adaptaciji i skupljanju iskustva , dok je druga bila definitivna prekretnica u karijeri. Dokazala je sebi, pa onda i rukometnoj javnosti da pod velikim pritiskom može igrati na visokom nivou iz utakmice u utakmicu. Tako je Beogradjanka na privremenom radu u Ljubljani pronašla svoje mesto u krugu najcenjenijih imena svetskog rukometa i postala “vruća roba” na rukometnom tržištu:

"Nadala sam se da ću da odigram na visokom nivou, ali ni u najboljim snovima nije mi bilo da ću tako da „eksplodiram”. Jednostavno, radila sam naporno, pripremila se kao nikada do tada i odlične partije i rezultati, nisu izostali. To je bio i korak više u izgradnji mog samopouzdanja."

NAVIJAČI

Tih godina nije izgradila samo svoje samopouzdanje. Izgradila je poseban odnos sa navijačkom grupom “Krimovci” koja je imala značajnu ulogu na njenom rukometnom putu:

"Zbog njih sam ovo što danas jesam. Podrška je bila neprestana. Zbog navijača sam posle druge godine produžila ugovor sa Krimom. U momentu kada je klub imao finansijskih problema, ponudili su mi neverovatnu stvar – da budu jedni od finansijera mog ugovora. Naravno da to nisam prihvatila, ali ne da sam bila dirnuta, već ne mogu opisati taj osećaj. U Srbiji ne postoji prava kultura navijanja kada je rukomet u pitanju jer je ispao iz prve kategorije sportova zbog nedostatka dobrih rezultata. To automatski povlači činjenicu da je malo ljudi zainteresovano za rukomet u toj meri. U Sloveniji sam se prvi put susrela sa bliskošću navijača i igračica. To nisu samo navijači, pre bih rekla da su to prijatelji kluba. Oni su tu da pruže pomoć i podršku. I kada se gubi i kada se pobedjuje. Zato je sa njima najlepše proslaviti pobedu i podeliti radost."

REPREZENTACIJA

Reprezentacija nije samo reč koja se u Andreinom prisustvu mora izgovarati sa poštovanjem. Prvi poziv da obuče dres sa državnim grbom nikada neće zaboraviti. Stigao je od Mileta Isakovića pred kvalifikacione utakmice sa Makedonijom gde je bila na spisku rezervi u konkurenciji velikih imena srpsko-crnogorskog rukometa u tom trenutku. Desile su se dve povrede važnih igračica i u kući Lekića je zazvonio telefon:

"Ne mogu da opišem šta je to predstavljalo za mene sa 17 godina. Nisam znala gde se nalazim. Imala sam tri sata da stignem do hotela "Park" u Novom Sadu, a nisam znala ni šta da ponesem, ni kada da krenem, ni kako ću da stignem tamo. Definitivno, za mene najveća trema ikada. Nijedna utakmica ne može da se poredi sa tim činom mog pojavljivanja tamo, upoznavanja selektora i svih tih igračkih veličina."

POVREDA

Prvu zvaničnu utakmicu za reprezentaciju odigrala je 2006.godine na "Kupu Karpata" pred Evropsko prvensvo u Švedskoj, a vatreno krštenje na velikoj sceni imala je upravo na kontinentalnoj smotri u Skandinaviji. Posle pet godina staža u dresu sa najdražim grbom, u oktobru ove godine postala je kapiten, iako je za tu ulogu, bila je spremna i ranije. Zbog reprezentacije se vratila na teren samo dva meseca od teške povrede lakta koju je zaradila na utakmici Lige šampiona u Nemačkoj. Taj period pamti kao jedan od najtežih:

"Najteže je pratiti utakmicu sa saznanjem da ne možeš da pomogneš svojoj ekipi. Definitivno sam emotivno bila najispražnjenija posle utakmice Krima sa Djerom u Ljubljani koja nas je koštala polufinala i upravo je moja povreda možda uslovila da se ne plasiramo medju četiri najbolje ekipe Evrope. Nikada me tako nije bolela glava, pucala je, koliko sam bila pod stresom."

NAJSREĆNIJA NA SVETU

Posle mukotrpnog oporavka i neverovatne upornosti, zaigrala je u odlučujućoj utakmici kvalifikacija za plasman na Evropsko prvenstvo u Smederevu. Maestralno je predvodila Srbiju do pobede nad Turskom koja je označila plasman Srbije na Evropsko prvenstvo:

"Ta pobeda mi značila više nego išta jer je ta utakmica bila jedini cilj mog brzog oporavka. Bila sam najsrećnija osoba na celom svetu. Posle dva meseca teškog rada i borbe da se vratim samo za tu utakmicu, uspeli smo. Otvorili smo vrata Evropskog prvenstva i slavlje koje je usledilo sa drugaricama iz reprezentacije je nešto najlepše što pamtim. Nadam se da će se u skorijoj budućnosti desiti neko veće slavlje."

PLANOVI

Planovi za budućnost su ozbiljni, zato uz osmeh kaže:

"Hoću da sagradim vitrinu u mojoj kući koja će biti ispunjena trofejima. Ostaviću mesto za trofej sa reprezentacijom i nadam se da ću ga uskoro popuniti. Rekla sam stotinu puta da mi je to životna želja. A san mi je odlazak na Olimpijske igre. To je smotra apsolutno najboljih sportista sveta i zato će sam odlazak na igre i jedan krug na onom stadionu biti ostvarenje jednog dela mojih snova."

STRUČNI UGAO

Vesna Bojković, prvi trener

"OD MALENA JE IMALA JASAN CILJ – DA BUDE NAJBOLJA"

"Prva slika koju pamtim vezana je za naš prvi susret. Kada je trening počeo, videla sam jednu malu, krhku devojčicu sa trakicom na glavi koja stoji u prvom redu, vredno radi vežbe oblikovanja, pažljivo me gleda i upija svaku moju reč. Kada je došao na red rad sa loptom, videvši lakoću sa kojom izvodi vežbe, shvatila sam da je lopta njen sastavni deo. Vremenom su počele da se izdvajaju osobine koje su je i dovele do mesta gde se trenutno nalazi. Disciplina i odgovornost prema radu su postale njene glavne karakteristike, a kreativnost se svakim treningom povećavala. Težila je ka najboljem. Svakim treningom, utakmicom, pokazivala je gde će se naći jednog dana. Od malena je imala jasan cilj - da bude najbolja."

"POSVEĆENA, HRABRA I HARIZMATIČNA"
Bila je uvek posvećena, ali sada je totalno posvećena rukometu. Veliki je radnik. Uporna, hrabra i borbena. Ima harizmu. Uživa u igri. Mislim da smo danas svi svedoci tog uživanja u rukometnij igri i njen stil je danas lako prepoznatljiv. Kao njen trener iz mladjih dana, danas uživam gledajući je na terenu i prisećajući se kako je to bilo na početku kada smo učili hvatanje, dodavanje, finte i ostale elemente rukometa. Najveća draž trenerskog posla i jeste da se jednog dana vidi kako igrač napreduje, pobedjuje i dodje do uspeha koji je želeo. Andrea je primer toga."

Youtube video

Citati

San svakog sportiste je da u toku svoje karijere osvoji odličja, koja će svedočiti o vremenu u kome se trenirajući, puno radilo, znojilo, odricalo i pre svega radovalo. Nadam se da će takvih radosnih trenutaka biti i u mojoj sportskoj karijeri.